Slavistica Vilnensis
Slavistica Vilnensis
Download

Slavistica Vilnensis ISSN 2351-6895 eISSN 2424-6115
2021, vol. 66(2), pp. 109–124 DOI: https://doi.org/10.15388/SlavViln.2021.66(2).74

Фитонимски пејоративни називи за човека у пиротском говору

(лингвокултуролошки аспект)

Драгана М. Ратковић
Институт за српски језик САНУ, Београд, Србија
e-mail:
Dragana.Ratkovic@isj.sanu.ac.rs
ORCID iD: https://orcid.org/0000-0002-7718-7569

Абстракт. Предмет рада представљају именице и именичке синтагме негативне експресивне то­нал­но­сти ко­ји­ма се у пиротском го­­вору при­мар­но име­ну­­ју реалије из биљног света (биљке и њи­хо­ви делови, пој­мо­ви ве­зани за обраду дрвета), а секундарно људи. У анализу су укључени и деривати је­диница које припадају се­­­ман­­­ти­чком пољу ’фи­то­ним’ и именичке синтагме чији придев има фи­то­ним­ско значење. Корпус чине два реч­ни­ка пи­рот­­ског го­­вора: Но­вице Жив­­­­ко­­вића [Живковић 1987] и Дра­го­љу­ба Златковића [Златковић 2014; 2017]. Је­зичке јединице аутор ана­ли­зи­ра са линг­во­кул­туролошког аспекта како би одговорио на следећа пи­та­ња: (1) које људске особине, понашања и делања у пиротском говору иницирају негативну карактеризацију чо­века фитонимским пејоративима; (2) како таква именовања откривају оцењивачке параметре; (3) какав је однос из­ме­­ђу пе­јо­ра­ције и лаудације на материјалу фитонимских експресива у именовању човека у пи­ротском говору и (4) у каквом су саодносу фитонимска пејорација човека у пиротском говору с исто­вр­сним именовањима у савременом српском језику. Такав ме­­то­до­ло­­шки поступак омогућава (1) реконструкцију фи­тонимским пејоративима оцртане концептуализације човека као биљке у језичкој слици света и у тра­ди­цио­нал­­ној култури пиротског краја, а такође и (2) сагледавање релација и утврђивање (не)сличности са истим ле­кси­­чко-семантичким средствима сазданом сликом света у савременом српском језику.

Кључне речи: пиротски говор, фитоним, пејоратив, човек, традицијска култура

Phytonymic Pejorative Names for Men in the Pirot Speech (Linguo­cul­tu­ral Aspect)

Summary. The subject of the paper are nouns and noun phrases of negative expressive tonality, which primarily name realities from the plant world (plants and their parts, terms related to wood processing), and secondarily people in the Pirot dialect. The analysis also includes derivatives of units that belong to the semantic field “phytonym” and noun phrases whose adjective has a phytonymic meaning. The corpus consists of two dictionaries of the Pirot dialect: Novica Živković [Živković 1987] and Dragoljub Zlatković [Zlatković 2014; 2017]. The author analyzes language units from the linguocultural aspect to answer the questions related to: (1) human characteristics, behaviors and actions in Pirot speech which initiate negative characterization of a person with a phytonymic pejoratives; (2) appointments that reveal evaluation parameters; (3) the relationship between pejoration and laudation on the material of botanical vocabulary and terminology in naming the man in the Pirot dialect and (4) the relation of the phytonymic pejoration of man in the Pirot dialect with the same names in the modern Serbian language. Such a methodological procedure enables (1) reconstruction of the conceptualization of man as a plant outlined by phy­to­nymic pejoratives in the linguistic picture of the world and in the traditional culture of the Pirot region, as well as (2) consideration of relations and determination of (in) similarity with the image of the world in the modern Serbian language developed by the same lexical-semantic means.

Key words: Pirot speech, phytonym, pejorative, man, traditional culture

Fitoniminiai pejoratyviniai žmogaus pavadinimai Piroto tarmėje (lingvokultūrologijos aspektas)

Santrauka. Straipsnio tema yra daiktavardžiai, turintys neigiamą ekspresyvumą, kurie Piroto tarmėje pirmiausia reiškia augalų pasaulio realijas (augalai ir jų dalys, terminai, susiję su medienos apdirbimu) ir, antra, žmones. Tyrimas taip pat apima vedinius iš vienetų, priklausančių semantiniam laukui „fitonimas“, ir žodžių junginius su būdvardžiais, turinčiais fitoniminę reikšmę. Korpusą sudaro du serbų kalbos Piroto tarmės žodžynai: Novicos Živkovičios [Живковић 1987] ir Dragoliubo Zlatkovičiaus [Златковић 2014; 2017]. Kalbos vienetai analizuojami lingvokultūrologijos aspektu, siekiant atsakyti į šiuos klausimus: (1) kokios žmogaus savybės, elgesys ir veiksmai Piroto tarmėje inicijuoja neigiamą asmens pavadinimą fitoniminiu pejoratyvu; (2) kaip tokie pavadinimai atskleidžia vertinimo parametrus; (3) koks yra pažeminimo ir pagyrimo ryšys remiantis botanikos žodyno ir terminijos medžiaga, įvardijant asmenį Piroto tarmėje ir (4) koks yra ryšys tarp fitoniminių asmens pejoratyvų Piroto tarmėje ir tokių pat pavadinimų šiuolaikinėje bendrinėje serbų kalboje. Ši metodika leidžia (1) rekonstruoti žmogaus kaip augalo konceptualizavimą, nubrėžtą Konicniminiais pejoratyvais pasaulio vaizdo kalboje ir tradicinėje Piroto regiono kultūroje, taip pat (2) apsvarstyti ryšius ir nustatyti panašumus su tomis pačiomis leksikinėmis-semantinėmis priemonėmis, kurias sukuria pasaulio vaizdas šiuolaikinėje serbų kalboje.

Reikšminiai žodžiai: Piroto tarmė, fitonimas, pejoratyvas, žmogus, tradicinė kultūra

Received: 29.09. 2021. Accepted: 23.12.2021. Copyright © 2021 Драгана М. Ратковић. Published by Vilnius University Press. This is an Open Access article distributed under the terms of the Creative Commons Attribution Licence, which permits unrestricted use, distribution, and reproduction in any medium, provided the original author and source are credited.

1. Овај рад је посвећен ботаничкој лексици и терминологији у име­­­новању човека у пи­­­­­ротском говору (даље ПГ). Предмет рада представљају именице и именичке син­таг­ме не­га­тивне екс­пре­­сивне тоналности којима се у ПГ при­мар­­но име­ну­­ју реалије из биљ­­ног света (биљ­ке и њихови делови, појмови везани за обра­ду дрвета), а секундарно људи. У анализу су укључени и де­ри­ва­ти јединица које при­падају се­­ман­ти­чком пољу ’фи­то­ним’ и име­­ничке син­­тагме чији придев има фи­то­нимско зна­че­ње. Корпус чине два речника ПГ: Но­ви­це Жив­­­­­ко­­­вића [Живковић 1987] и Дра­го­љу­ба Златковића [Златковић 2014; 2017]. Је­зичке јединице ау­тор ана­ли­зи­ра са линг­во­кул­туролошког аспекта како би од­го­ворио на следећа пи­та­ња: (1) ко­је људске особине, понашања и делања у ПГ ини­цирају негативну ка­рак­те­ри­зацију чо­века фитонимским пејоративима; (2) како таква име­но­вања откривају оцењивачке па­раметре; (3) какав је однос из­међу пе­јо­ра­ције и лаудације на ма­теријалу фитонимских експресива у именовању човека у ПГ; (4) у ка­квом су саодносу фи­тонимска пејорација човека у ПГ с исто­вр­сним име­но­ва­њима у савременом срп­ском језику. Такав ме­­то­до­ло­­шки поступак омогућава (1) ре­кон­струк­цију фитонимским пејоративима оцртане концептуализације човека као биљке у језичкој сли­ци света и у тра­ди­ци­о­нал­ној култури пиротског краја, а такође и (2) са­гле­да­вање релација и утврђивање (не)­слич­ности са истим ле­кси­чко-семантичким средствима сазда­ном сликом све­та у савременом срп­ском језику.1

Под лексиком пејоративног значења подразумевамо номинационе је­ди­ни­­це не­­га­тивне екс­­­­пре­сивне то­нал­ности чије семантичко поље садржи поред де­но­та­тив­ног и ко­­­но­тативни са­­­држај, ко­ји чине евалутивне, екс­пресивне и емо­тив­­не семе, при че­­му не­­га­тивна конотација мо­­­же бити: „пејоративна, презрива, подругљива или иро­нич­наˮ [Јо­ва­новић 2018, 604]. За је­ди­­­ницу пејоративног значења употребљавамо тер­мин пе­јо­­­ратив.

Термин фи­то­­ним користимо у оном значењу у којем га наводе Иван Клајн и Ми­­лан Шип­­­ка у Великом речнику стра­них речи и израза – „име, назив биљкеˮ [Клајн – Шип­ка 2012, s.v. фитоним]. Под фитонимима, дакле, подразумевамо језичке јединице које се у описним речницима савременог српског језика квалификују као „бот.ˮ (бо­та­ни­чке) и „агр.ˮ (агро­­­­­номске), а које струк­тур­­но могу бити једночлане и вишечлане. У њих убрајамо на­зи­­­ве: „биљака (ли­вад­­ске биљке, цве­­тови, житарице); трава; дрвећа; во­ћки и њихових пло­­­­­­дова; поврћа и њи­хо­вих плодова; гљи­­ва и печурака; стабљика, пу­­по­љака, чахура и сл.ˮ [Но­во­кмет 2020, 163]. Ти на­­зиви обу­хва­­тају:

бо­та­ничку терминологију: круша ’крушка’ (у народном називу сти­­­­­скав­ка круша ’див­ља кру­­­шка која стеже уста када се загризе’);

народне називе за биљке: драка ’црни трн’, јагурида ’не­до­зре­ло, ки­­­се­ло грожђе’, кра­туна ’врста тикве са тврдом кором и дугом др­шком (слу­жи за ношење во­де за пиће, за за­хва­тање воде и за по­ливање), леј­ка’, цацорка ’ма­­ла украсна тиква’.

У ана­ли­зу укључујемо и:

све јединице које припадају се­ман­ти­чком пољу ’фи­то­ним’, као што су де­­ло­­ви биљ­ке и појмови везани за обраду дрвета: корубина ’јака и ко­ри­­та­ста ко­ра пло­да биљке (тикве, лејке)’ (у синтагми дрта корубина), кри­­вен­дељ ’криво, из­ви­то­пе­ре­­но (и за­­кржљало) дрво’, очундрак окре­са­но стабло (без гра­на и вр­ха)’, ошљак ’плевица стрмног жита’, липовина ’ли­по­во дрво; оно што потиче од липе’, ћутук ’пањ’, це­пленка ’це­па­ница’;

де­­ри­ва­те јединица које припадају се­ман­ти­чком пољу ’фи­то­ним’: бу­ко­вацбу­ка ’бу­ква’, бутнитрнтрн, градолесник / грдолесникле­с, гро­зјар / гро­зјар­ка гро­­зје ’грожђе’, др­вен­дељ дрво, овсарка овас, чеперкоче­­пе­рак ’бочна гра­на на стаблу (ку­ку­ру­за, па­ра­дај­за)’;

именичке синтагме чији придев има фитонимско значење: дрвен адво­­кат, др­­­­­вена глава, глава букова, овсена ала итд.

У анализу не укључујемо речи настале понављањем истог творбеног модела, нпр.: зевало ’баштенско цвеће зевалица Antirrhinum majus, Lina­ria vulgaris’; ’рупа на ћилиму због лошег ткања’; пеј. ’размажено дете које дуго, гласно и без разлога плаче’.

2. Истичући да у концептуализацији света „ни према биљкама ни­смо рав­но­ду­­шни”, Рај­­­­­­­на Дра­ги­ће­вић примећује да неке од њих „изазивају наше дивљење (као, на при­­мер, јела, бор, храст), а неке презир (као буква, банана). Колективна екс­пре­си­ја о жи­­­­во­ти­ња­ма и биљ­ка­­ма огледа се у секундарним значењима ових лексема, на­ро­чи­то он­­да када се оне односе на љу­­деˮ [Драгићевић 2010, 101]. На основу сту­дент­ских истра­­живања насталих под њеним ру­ко­­водством у оквиру специјалног курса из лингвокултурологиjе, ова ауторка закључује да: „за ра­зли­­ку од обимног материјала који сачињавају називи за жи­во­тиње, називи за биљке су мно­­го мање заступљени у прикупљеној грађиˮ [Дра­ги­ће­вић 2014, 254].2

Анализом ме­та­фо­­ра чи­­ји је полазни домен „биљкаˮ или „животињаˮ, а циљни ʼчо­­­векʼ, на грађи пејоратива у савременом српском језику, Јо­вана Јо­ва­но­вић долази до за­кљу­чка да је „за такве семантичке ре­а­ли­за­ци­је не­ретко ка­­рак­те­ри­стич­на не­га­тив­на екс­пре­­­сив­­на то­нал­ност, тј. пејоративност, јер се човек због спе­­ци­фич­ног из­гле­да или по­на­ша­­­ња асоцијативно по­­везује са хи­је­рар­хиј­ски нижим пој­мом, од­но­сно, унижава сеˮ [Јо­ва­­­но­­вић 2018, 225].

По Драгани Вељковић Стан­ковић реципрочни метафорички однос биљ­­ка је човек и чо­­век је биљ­ка указује да „фи­то­лексеме, за разлику од зоолексема, рет­­ко развијају пе­јо­ра­тив­­на значењаˮ [Вељковић Стан­ковић 2018, 252–253], а разлог је тај што се биљке одликују ста­­­тичношћу, због че­га се биљка поима као пасивно, не­­агре­сив­но биће које, „пошто (углав­ном) не може на­у­ди­ти, не бива посматрано с од­­бој­ношћуˮ [ibid., 253]. У другом, ко­­ауторском раду, ова науч­­ни­ца додаје: „Царство флоре кон­цеп­ту­­а­ли­зу­је се као извор виталитета, па су ана­лошки процеси претежно окренути позитивном или неутралном вредновањуˮ [Вељковић Станковић – Стојиљковић 2018, 389].3

Преглед историје питања (етно)лингвистичких истраживања биљног света у ср­би­­сти­ци/сербокроатистици, делом и славистици [в. Ратковић 2022], показује да су пажњу ау­то­рâ у мно­­го већој ме­­ри привлачиле биљке које имају позитивно дејство на човека – које су јестиве, ле­­­­ко­ви­те, украсне и сл.

2.1. У истраживању лексике погрдног значења у именовању човека у са­вре­ме­ном срп­ском језику (на корпусу из кога је изостављена лексика која је у описним реч­ницима са­вре­ме­ног српског језика маркирана квалификаторима: „покр.ˮ, „дијал.ˮ, „заст.ˮ или „арх.ˮ) Ј. Јо­ва­но­вић наводи 14 фитонимских метафоричних назива [Јовановић 2018, 162–165]. На­ша гра­ђа из два речника ПГ показује 32 именицe и 11 име­ничких син­таг­ми (укупно 43 јединицe) не­­га­тив­не екс­пре­сивне то­налности ко­­је се у осно­в­­­­ном значењу од­но­­се на биљку или њен део, а у секундарном на чо­века од­но­сно чија је мо­тивна реч ле­ксе­ма из семантичког по­ља ’фи­то­ним’, док њихово зна­че­ње ре­фе­­­ри­ше на осо­бу (од тога 6 јединица бележи Живковић, 3 обојица, а остале јединице Златковић). Такво ста­ње се, свакако, може објаснити чи­ње­ни­цом да је ру­рал­ни говорник у ближем кон­­­такту са биљним светом од претежно урбаног (од природе релативно оту­ђе­ног) говорника савременог срп­ског језика.4 С друге стране, фи­то­нимских експресива пе­јо­ра­тивног значења у пиротском говору је 2,53 пута више од од­го­ва­­рајућих лаудативних екс­пресива [в. Рат­ковић 2022]. То указује да, су­де­ћи по распо­­ло­жи­вом је­зи­чком корпусу, ка­да је реч о екс­пре­си­ви­за­ци­ји (како негативној тако и по­зи­­тив­ној), носилац ПГ, као и изворни говорник савременог српског језика, није склон кон­цеп­­ту­а­ли­за­ци­ји чо­ве­ка кроз призму биљ­ног света. Ипак, када се при карактеризацији и/или именовању чо­века употребе фитоними са експресивним значењем, они већином припадају сфери негативне оце­не.

У савременом српском језику изворни домен метафоризације пе­јоративних назива пред­­­стављају следећи фитонимски појмови: балван, боранија, бу­ква, клада, пањ, ти­ква, це­па­ница [Јовановић 2018, 161–165]. У ПГ биљке које носе не­га­тив­ну конотацију и које се јав­љају као изворни до­­­­­мен ме­­­­­та­фо­­­ризације јесу: трн, тиква, криво др­во, буква, ле­с, крушка, овас, кисело грожђе, некалемљена лоза, а од де­ло­ва биљке то су: боч­на грана на стаблу (кукуруза, парадајза), пле­­­ва жита, стабло и пањ. Остали појмови од­но­се се на врсту дрвета (липовина) и његову обраду (цепаница).

2.2. У досадашњим истраживањима именичких експресива у именовању чо­ве­ка у срп­­­ском језику са ле­кси­чко-сематичког и когнитивног односно лингво­кул­ту­ро­ло­шког аспек­та уобичајена је по­дела према денотативним диференцијалним семама [нпр. Ри­стић 2004, 53–118 и Јо­вановић 2018, 232–450]. Из методолошких разлога ту по­делу при­­хватамо и ми.

Фитонимски пејоративи у име­но­ва­њу чо­ве­ка у ПГ обухватају четири нај­шире ле­кси­чко-семантичке групе. Њих чине пе­јо­ративни називи за човека:

(1) на основу старосног доба (дрвендељ, че­пер­ко);

(2) као припадника друштвеног слоја, носиоца со­­ци­­­јалног/материјалног статуса или пред­ставника занимања (букар, дрвен адвокат, ћу­­ту­чар);

(3) као носиоца непожељне физичке особине (це­­пен­­­ка, цацорка);

(4) као носиоца негативне духовне особине или ре­­пре­­­­­­­зен­тан­та непожељног понашања (ботур, грозјар).

За разлику од савременог српског језика, у ПГ се фи­то­­ни­ми­ма са негативном то­нал­но­шћу именује и човек одређене старосне доби.

Наша грађа показује да су нај­бројнији пејоративи који се односе на но­си­о­ца не­­га­тив­не ду­хов­не особине односно репрезентанта не­по­жељног понашања (72,09%), док пред­став­ни­­ка преосталих трију група, чија је заступљеност у корпусу слична, има знатно мање. При­том, подједнак је број оних ко­ји се односе на особу нижег дру­штве­ног ста­­туса (13,95%) и оних који реферишу на особу одре­ђене ста­ро­сне до­би (13,95%), док је назива за осо­бу не­при­јат­ног физичког изгледа нешто више (30,23%). Оваква пропорција за­сту­пље­но­сти у великој ме­ри кореспондира са негативним именовањем чо­ве­ка у савременом српском је­зику, у којем су, по број­ности, најзаступљенији пејо­ра­ти­ви из четврте неведене гру­пе, следе они из друге, за­тим из треће, док је најмање назива из пр­ве групе [в. Јовановић 2018, 613–624].

Посматрани из компаративне перспективе [Ратковић 2022], пејоративно и лаудативно ин­­тонирани фитонимски експресиви у ПГ разликују се по томе што код лау­да­ти­ва нису карактеристични називи за човека као но­си­оца позитивне духовне осо­­­би­не и ре­пре­­­зен­тан­та по­­жељ­ног понашања. Остали експресиви (ка­ко позитивног тако и негативног зна­чења) у ПГ припадају истим ле­кси­чко­-се­ман­ти­чким групама, па се, тако, лаудативним је­зи­чким је­ди­ницама изражава позитиван од­нос пре­­ма: младој особи, детету, члану по­ро­ди­це и особи при­јатне спо­­­­ља­шно­сти оба пола, док се пе­јо­ра­тив­ним језичким је­ди­ни­ца­ма изражава не­га­ти­ван од­­­нос (аверзија, нетрпељивост) према: мла­дој и старој осо­би, човеку ниског, неугледног по­ре­кла, човеку чије је занимање потцењено, те особи не­при­­­јатног физичког изгледа.

2.2.1. Знатна превага пе­јо­ра­­тив­­них назива за старије (др­вен­дељ, дрта ко­ру­бина, кри­вен­дељ, очундрак) у од­но­су на мла­де особе (чеперко) указује на ве­ћу авер­зи­ју према старости од­носно према осо­бинама које се асо­­цијативно доводе у ве­зу с њом. Та­ко је и у савременој срп­ској језичкој слици света, где „од укупно 92 пе­јо­ра­ти­ва, колико их у анализираној грађи при­пада овом семантичком по­љу, чак је 67 ле­ксе­ма чији је де­но­тат ‘старија особа‘, а свега 25 оних којима се по­грд­но именује ‘младо лице‘ˮ [Јо­ва­но­вић 2018, 259]. Бу­ду­ћи да се старост концептуализује на основу фи­зи­чког изгледа, не­ки називи за ста­ри­ју особу припадају и групи јединица којим се именује осо­ба на основу фи­зичког изгледа (в. т. 2.2.3).

Шта се код старости и младости вреднује негативно односно који су разлози не­га­тив­не оцене старих и младих људи у пиротској дијалекатској слици света јасно се види из де­фи­­ни­­ци­ја неких назива за такве особе: ʼизнемоћало тело старе особеʼ (дрта корубина), ʼособа чије се те­ло изо­бли­чило (од болести, повреда, старости)ʼ (кривендељ), ʼстара и не­моћ­на особаʼ (очундрак) односно ʼмла­да и не­до­ра­­сла особаʼ (чеперко). Негативно се вреднују осо­би­не са негативним манифестацијама и пратећим по­ја­вама старости и младости. Код ста­ро­сти то су фи­зичка немоћ и не­пријатан физички изглед, а код мла­до­сти – не­зрелост, не­до­ста­так иску­ства и одсуство мудрости.

Реченик САНУ бележи именице ко­­ру­­бина и кри­­вендељ, при чему ниједна не реферише на особу [РСАНУ 1959–2019, s.v. корубина, кривендељ], док једна (кри­вен­дељ) не­ма ни фи­то­­­ним­ско значење. Потврда за ту именицу је из збирке речи са призренско-тимочког ареала (из Заглавка код Кња­жев­­­­ца), у значењу пред­мета кривог облика: ʼвеома крив, искривљен ексерʼ [РСАНУ 1959–2019, s.v. кривендељ].

Именица дрвендељ, коју бележи Златковићев речник у значењу ʼвисока, кру­та и тврдоглава стара особаʼ [Златковић 2014, s.v. дрвендељ] семантички кореспондира именици др­вен­де­к(а) у Речнику САНУ и речницима Матице српске: ʼонај који не мо­же да се снађе, неспретан, не­окре­тан, крут чо­век; нео­сет­љи­ва, приглупа особаʼ [РСАНУ 1959–2019, s.v. дрвендек, др­вен­дека], ʼукочен, укрућен чо­­­век; це­паницаʼ [РМС(–РМХ) 1967–1976, s.v. др­­­­вендека], ʼуко­чена, укрућена особа; неспретна, не­окрет­­на особаʼ [РСЈ 2007, s.v. дрвендек и др­­­вен­дека]. У свим речницима сема физичке осо­би­не се преноси на ду­хов­ни план, па се ʼкрутʼ човек поима и као такав, ʼнеокретанʼ, у ду­хов­ном, мен­тал­ном смислу (у ПГ ʼтвр­­­­­до­главʼ). Међутим, у пиротском крају таква осо­­ба се поима и као ʼви­сокаʼ (што је ло­­­­­гично јер је у ме­­та­форичком преносу назива са биљ­ке на човека по­лазни домен „др­воˮ), али и ʼстараʼ. При­суство семе ʼстарʼ у се­кун­дар­ном зна­че­њу име­­нице дрвендељ одраз је стереотипног до­жив­ља­ја старости као пе­риода живота у којем се испо­љава слаба фи­­зи­­чка покретљивост и мен­тал­на отво­ре­ност и при­ла­год­љи­вост. Исто­вре­ме­но се постурална нееластичност повезује са не­еластичношћу у мишљењу и понашању. Ов­де је занимљиво што се особина крутости (фи­зи­чке и духовне) повезуje са висином, могуће за­то што је крут човек усправан, па се до­жив­ља­ва као виши.

Шестотомни речник Матице српске (и Матице хрватске) наводи именицу че­пе­­рак илу­­стровану примером из прозе Душана Ра­­­дића у значењу оквалификованом као по­кра­јин­ско, али које није фитонимско: ʼмера за дужину која одговара раз­да­љини између раз­мак­­­ну­тих врхова палца и кажипрста, педаљʼ [РМС(–РМХ) 1967–1976, s.v. чеперак]. У роману Трен 2 Антонија Исаковића [Исаковић 1983] јавља се Чеперко, као властита именица.

2.2.2. У фитонимске пејоративе који се у савременом српском језику користе за име­но­­вање човека као припадника друштвеног слоја, носиоца со­ци­­­јалног/материјалног ста­туса или пред­­став­ни­ка занимања спадају називи за: особе са села (балван), по­чет­ни­ке у обав­ља­њу не­­­­ког посла (букварац) и безначајне људи ((ситна) боранија). У ПГ ова ле­кси­чко­­-се­ман­ти­чка група обухвата називе за особе које жи­ве на пла­нини од­носно по­­­тичу с пла­ни­­не (бу­кар, букарка, бу­ковац; овсарка) или обављају ни­же­разредне по­сло­ве, као што је писање мол­­би и жалби (дрвен ад­во­кат) односно продаја не­­ква­ли­тет­не ро­бе – лоших па­­њева (ћу­ту­чар).

У називима погрдног значења за планинско становништво, ме­то­ни­миј­ски име­­нованом на основу назива за би­љке карактеристичним за то подручје (бу­ква, овас), одражен је сте­­­реотип који је условио да градска и сеоска популација становнике планине (горштаке) до­жив­­љава као инфериоран друштвени слој. Стереотипни доживљај планинског становништва као примитивног илуструју при­­­­ме­ри из Пирота и пиротских села Др­жина и Војнеговац: „Сле­зле овсарке из пла­ни­­­­­ну­ту и стануле го­спо­­­ђе”, „Букарете слазе, пошли у град”. Контекст (нарочито првог при­ме­ра) ја­сно показује да је под­сме­шљива, подругљива конотација лексема овсарка и букар за­сно­­вана и на праг­ма­тичком и друштвено-аксиолошком значењу. Пејорација није усме­ре­­на само према примитивизму већ и према снобовској жељи такве особе (пр­вен­стве­но же­не) да променом средине постане кул­турна, отмена, што је, сходно начину мишљења заснованом на погрешним предубеђењима, свој­ствено житељу града.

Према становници планинског краја сеоско становништво негује предрасуду као ле­њој и не­­­вештој, несналажљивој у друштву, што илуструју примери из пиротских села Су­ко­­во и Војнеговац: „Узел бу­­карку же­­ну, во­ли ладовину”, „Бу­кар­ће сла­бо ра­­боте у-поље”, „Немој да се направиш на бут­нитрн, на бу­кар­­ку, не­го у народ буди отво­ре­на”.

И у савременој српској језичкој слици света присутна је дерогација на со­ци­јал­ном пла­ну, у виду предрасуда према становнику мањих средина као духовно огра­ни­че­ној осо­­­­би. При­том, одсуствују пејоративни називи за становника с планине, већ се тако име­­­­­нује само осо­­ба са села и из про­­вин­ци­је: нпр.: про­винцијалац, сељак, се­ља­ку­ша­ / се­љан­ка / сељанчура, се­ља­чина, се­љо­бер, се­љо­бер­ка [Јо­вановић 2018, 343, 363].

Овим се јасно показује да је стереотип територијалне маргинализације присутан у свим срединама, подједнако градској и сеоској, па се друштвено раслојавање по истом прин­ци­­пу спроводи у свим срединама, али се увек „својеˮ, тј. властита област, територија, место (било да је у питању град или село), доживљава као центар, а самим тим и његови житељи као „вишиˮ на социјалној и културној лествици, док се „периферијаˮ увек до­жив­љава као „туђеˮ. Тако су и појам центра и појам провинције увек зависни од перспективе и (територијалне, културне и др.) припадности говорника. У питању је, дакле, отпор према они­ма који не припадају датој средини, па се овакав, у основи социјалан критеријум по­ка­зу­је као маркер тежње ка стварању затворене друштвене средине. Конфронтација про­исти­че из (само)заштите одређене културне групе, њених навика и културних и тра­ди­циј­ских обе­­­лежја.

Особа као друштвено биће се у савременом српском друштву може негативно вред­­но­­ва­­ти и на основу тога што обавља професију која се сматра непрестижном или на основу то­га што се неко занимање обавља лоше, за шта нам пружају потврду при­­мери: ад­­­во­­ка­тић, кал­фи­­­ца, пи­скарало, многописац, певаљка, пе­ка­ру­ша, ко­ме­ди­јант, фил­ма­џи­­ја, цр­тало [Јо­ва­но­вић 2018, 232]. По­себ­ну гру­пу чине називи за ни­же чи­новнике, пи­саре и бирократске, кан­це­ла­ријске рад­нике: ка­би­нет­лија, но­ви­нар­чић, параграфлија, пи­са­ри­ца, писарчић, ћатица [ibid., 361].

Истоветан систем вредности илуструју примери из ПГ: дрвен адвокат, у ироничном значењу нижег кан­це­­ла­риј­­ског чи­новника, и ћутучар (код дру­ге име­ни­­це пејорација је подругљиво усмерена према предмету у вези с којим се обав­­­ља посао, а који се дво­стру­ко деградира: као роба која није престижна и чији је ква­­литет лош).

2.2.3. С аспекта физичког изгледа, у ПГ негативно се оцењују пре­­­ко­мер­­­но или не­до­вољно развијене особе: мушкарац ниског раста (цацорка) и уоп­­ште сит­­­на и не­­раз­ви­је­­­на осо­ба (чеперко), прекомерно равијен мушкарац (це­плен­ка), особа која се изо­бли­чи­ла од ста­ро­сти, бо­­лести и сл. (кри­вен­дељ), и не­моћна стара особа (очун­драк).5 Асоцијативно по­ве­зи­ва­ње младости са лепотом и здрав­љем односно старости са бо­ле­шћу, одсуством ви­тал­но­сти и телесним про­па­да­њем, ка­рактеристично за језичку слику света савременог српског го­вор­ни­­ка, одра­же­но је и на пла­ну фи­то­нимске номинације човека у пиротској дијалекатској слици све­та. Међутим, док су код фи­то­нимских лаудатива у ПГ бројнији на­­зи­ви за жену пријатне спо­­ља­шњо­сти (млада, лепа, складна, ви­сока) не­го за та­квог му­шкар­ца (5 : 2), код фи­то­ним­ских пејоратива изостају називи за жену ко­­ја у фи­зичком погледу од­сту­­па од датих стан­дарда, већ се про­скри­бује са­мо такав му­шка­рац и уопште таква особа. При­том, успра­­ван по­ложај има по­зитивну ко­но­та­ци­ју не само на физичком пла­ну, озна­ча­вајући и здрав­ље, него и у ду­ховном смислу по­што се асоцијативно по­ве­зу­је са поносом, до­сто­­­јан­ством.6 Зато се и особе које су искривљене – од старости, бо­­лести и сл. – доживљавају као особе нарушеног достојанства. Код назива за му­шкар­­ца ниског раста у метафоричком преносу активна је сема ве­­личине (ʼмалиʼ), а код ситне и неразвијене особе и сема изгледа (ʼтанакʼ). При­том, код назива за такву особу негативна ко­нотација је заснована и на де­ми­ну­тив­ном зна­чењу суфикса -ко. Тон датог значења је на гра­ни­ци шаљивог и по­друг­­љи­вог, под­смешљи­вог, са слабијим степеном експресивности од на­зи­ва за пре­комерно раз­­ви­је­ног и високог и кру­тог мушкарца, чије значење изражава не само од­­бојност него и презир.

2.2.4. Као код фитонимских пејоратива и уопште пејорације у савременом срп­­ском је­зику, и код пејорације на материјалу фитонимских ме­тафора у ПГ највећи је број експресива којимa се именује човек – но­­­силац ду­хов­­­­них особина или карактеристичног на­чина понашања. Под ду­ховним осо­­би­на­­ма подразумевамо све „унутрашњеˮ осо­бине, које одре­­ђу­­ју чо­ве­ко­ву при­ро­ду/лич­ност и понашање: когнитивне (ин­­те­лек­туал­не), моралне и ко­на­­тив­не [Јо­ва­но­вић 2018, 625].

Фитонимским пејоративима у савременом српском језику негативно се оце­њу­ју осо­бе ко­је су: умно ограничене, примитивне, некултурне, неспособне, лење, недоучене и без знања [исп. ibid., 161–165]. Фитонимски пејоративи у ПГ показују много ши­ри дијапазон не­га­­­­­тив­них особина, па се, тако, да­тим јединицама именује особа која је: не­зре­ла, слаба лич­­­ност, не­ак­тивна, нерадна, неморална, задрта и својеглава, непогодна за са­рад­­њу и непримереног ста­ва и понашања (која даје неумесне савете и уплиће се у ту­ђе по­сло­ве), као и несташно, не­па­жљи­­во дете, немарно према одећи, чиме оштећује кућни буџет.

Са становишта гендерне диференцијације, подједнако се негативно гледа на кра­­дљи­вост, промискуитет, неспретност и умну ограниченост. Убедљиво пре­овла­ђу­ју пејоративни на­­­зиви за мушкарца који је поред наведених особина и: не­мо­ра­лан, пре­варант, неодговоран, бе­зо­бзиран, па­си­ван, лењ, примитиван, тврдоглав, необу­здан, нагао, агресиван, грамзив, пре­терано штедљив, слабог карактера, себичан, који га­­ла­ми, бесадржајно прича, скита и лош је домаћин. Све су ово осо­бине које се негативно оцењују и у са­временој српској језичкој слици света.

Аналогно пејоративним називима који припадају овој лексичко--семантичкој гру­пи у са­временом српском језику [Јовановић 2018, 381], фитонимске пејоративне називе у ПГ де­ли­мо у три подгрупе. Чине их: (1) пејоративи чији је денотат човек као но­си­лац негативне ду­хов­не особине; (2) пејоративи чији је денотат човек као репре­зен­тант не­­по­жељног по­на­ша­ња, активности или навика и (3) пејоративи опште негативне оцене лич­­­но­сти.

(1) У прву групу спадају називи особа са следећим карактеристикама:

умна ограниченост (букарка, бутнитрн, глава букова, кратуна, овсена ала, ћу­тук, ћутучка, цепенка, цепленка, цепленка метровска);

твр­доглавост (глава букова, дрвена глава, дрвендељ);

лењост (липовина);

неспособност, неспретност (бутнитрн);

примитивизам, некултура, недолично понашање (цепленка);

недораслост, незрелост (цепленка);

задртост и својеглавост (ботур);

безобзирност (ботур).

(2) Пејоративи чији је денотат човек као репре­зен­тант непожељног понашања, ак­тив­­­­но­сти или навика реферишу на особе које карактеришу:

крађа (грозјар, грозјарка, црешњар); превара (ошљак);

промискуитет (ошљак);

неактивност (ботур); нерад (ошљак);

неодговорност (овсена ала);

несташлук, непажљивост, немар према одећи (градолесник, гр­до­ле­сник, гро­мо­ле­сник);

склоност ка галами (градолесник);

• склоност ка бесадржајном причању (млатошум);

склоност ка скитњи (градолесник, ошљак);

склоност ка насиљу (овсена ала);

необузданост, наглост (громолесник);

себичност, тврдичлук (јагурида, стискавка круша); грамзивост (дра­ка);

одсуство кооперативности, непогодност за сарадњу (драка);

давање неумесних савета и уплитање у туђе послове (дрвен адвокат);

лоше управљање домаћинством (ошљак).

(3) Од пејоратива опште негативне оцене личности издвајамо следеће лексеме и изра­зе, који се одно­­се на особе које су:

слабог карактера (липовина), слабе личности (ошљак);

без карактера, неморалне (овсена ала, ошљак, ошљакор.

Како се може видети на основу наведеног приказа, наjвеhи број фитонимских пе­­јо­ра­тива ре­­ферише на умну ограниченост, а затим на неморал, што не­дво­сми­слено указује на то које се не­­пожељне особине у систему вредности ПГ изразито про­­скрибују.

Три пејоративна назива (ботур, дрвендељ, чеперко) односе се на особу са не­по­жељ­ном и физичком и духовном особином, док је код њих 7 пејорација усмерена на више не­по­жељ­­них духовних особина. Све то говори о асоцијативној по­везаности физичких и ду­хов­них по­јава односно о испреплетаности асоцијативних ве­за у човековом менталном све­ту. Пре­ко­мер­но развијена особа се, као у савременој српској језичкој слици света, пој­мов­но изјед­начава са умно ограниченом и не­културном, примитивном [Јо­ва­но­вић 2018, 165], кру­та са задртом, својеглавом, а не­по­мична, неак­тивна и са бе­зо­бзир­ном. За умну огра­ни­че­ност ве­зу­ју се поред задртости, својеглавости, и: лењост, не­споб­ност, неодговорност, не­мо­рал и при­митивизам, недолично понашање, док се неодговорност и неморал пак доводе у везу са агре­сивношћу. Крадљивост се огра­ничава на кра­д­љивост гро­жђа и трешања, што сугерише које је воће у пиротском крају нај­прив­лач­није и нај­по­год­није за крађу, а, евентуално, говори и о немаштини, због које се краде да би се прехранило. С друге стране, није искључено да је разлог пејоративног именовања мотивисан жељом за осудом чак и оних крађа које се традиционално сматрају релативно безазленим како би та осуда постала пример и подсетник за примерено понашање и поштење. Проскрибовање грамзивости и њено пој­мов­но из­јед­на­чавање са одсуством кооперативности, као и довођење у везу слабог карактера са сла­бим радним способностима, лошим вођењем домаћинства и преваром сугеришу да у пиротском систему вредности марљивост, брига о домаћинству и по­ште­ње зау­зи­ма­ју високо место.

Према датим негативним појавама негују се нетрпељивост и презир, због чега се сви на­ве­де­ни називи у овој лексичко-семантичкој групи одликују појачаним експресивним зна­чењем.

Као у савременом српском језику, и у ПГ концептуализација ум­но огра­­ничене и не­способне особе одражава негативну колективну експресију пре­­ма букви, пању и про­изво­ди­ма дрвета. Код савременог српског језичког говорника осо­ба са тим особинама име­ну­је се као: бу­ква, бу­кван, буквоња; пањ, пањина; цепаница [Јо­ва­но­вић 2018, 163–164], а у ПГ као: букарка, гла­ва букова; ћутук, ћу­ту­чка; цепенка, (метровска) цепленка.

Са становишта гендерне диференцијације, подједнако се негативно гледа и на же­­не и му­шкарце који су умно ограничени, промискуитетни и склони крађи.

3. Приступивши ботаничкој лексици и терминологији пејоративног значења у ПГ са лингво­културолошког аспекта дошли смо до за­кључка да се систем вредности који се назире кроз дефиниције анализираних лексема у великој мери подудара са системом вредности са­вре­мене српске је­зичке заједнице.

У ПГ биљке, њихови делови и други појмови из биљног света који представљају извор­ни до­­­­­мен ме­­­­­та­фо­­­ризације и носе негативну конотацију показују да се као извор пе­јо­ра­ци­је јављају фитолексеме којима се именује оно што је: потцењено, неквалитетно, безвредно, де­формисано, неупотребљиво или оно што се сматра таквим. То значи да је пејорација у до­ме­ну фитонима условљена критеријумом квалитета (негативно оцењеног) и употребне вред­но­сти (њеним одсуством).

Четири нај­шире ле­кси­чко-семантичке групе пе­­јо­ра­тива указују на то да су пиротски говорници склони пејорацији употребом фитонима када процене да су поједине људске особине, уопштено узев­ши, некорисне и/или штетне по друштво у целини или пак када нарушавају жељени ниво хар­мо­нич­ног и успешног (заједничког) живота, делања и потребе за задовољавањем естетске, мо­рал­не и духовне норме, као што су то нпр. старост (а с тим у вези и немоћ и сл.), затим физички не­до­ста­ци и сл.

Посматране из компаративне перспективе, сличности и разлике између пејоративних, с једне, и лаудативно интонираних фитонимних експресива у ПГ, с друге стране, указују да у формирању позитивног става, који се исказује лаудативима, доминантну улогу имају кри­те­ријум блискости и естетски критеријум, чиме се открива њихова сродност с хи­по­ко­ри­сти­ци­ма, код којих је такође изражена несумњива тежња према афилијацији, те по­исто­ве­ће­њу доброг и ле­пог. Концепт лаудатива уоквирују: младо, мало и лепо, док су код пе­јо­ра­ти­ва основне ко­ординате: старо, потцењено и ружно. Као изворни домени, активни код оба пола оцене, фигурирају: „узрастˮ („младоˮ – „староˮ) и „физички изгледˮ („лепоˮ – „ружноˮ). За разлику од лау­да­ти­ва, код пејоратива је активан и социјални домен, који се показује као осетљив на хи­је­рар­хиј­ску припадност двама поддоменима – сталешком и професионалном.

Бројчана превага пејоратива усмерених на мушкарце показује да су оче­кивања од њих знат­но већа, што се може довести у везу са тенденцијом пре­ма одржању односа типичних за па­тријархално друштво, у којем старешина, отац породице и уоп­ште угледан човек треба да им­понује својим квалитетима, пожељним особинама. Пе­јо­рација се тако може посматрати као показатељ и откривалац позитивних оквира, па­ра­до­ксално и упркос својој инхерентној не­гативности. У складу с тим, нај­ве­ћи је број оних пејоратива којима се маркира умна, ког­ни­тив­на слабост, а онда и не­мо­рал­но, не­адекватно понашање будући да се носиоци ових осо­би­на сматрају неспособним да изграде здраво дру­штво. Због тога пејоративи имају и дискретну, али несумњиво регулаторну дру­штве­ну улогу: осуђујући и негирајући одређене „квалитетеˮ они јасно сугеришу систем вредности, који се ишчитава као одређена врста „негативаˮ дате пе­јо­ра­тивне слике. Тако се на основу слике фитонимских пејоратива у пиротској језичкој за­јед­ни­ци могу реконструисати следећи елементи њеног система вредности. Вреднују се особе ко­је су: младе, здраве, складне, чија су занимања престижна и које су: умне, активне, вредне, ве­ште, кооперативне, обзирне, одговорне, умерено штедљиве, одане домаћинству, моралне, снажног карактера, моногамне и, уопште, које у свему имају меру.

Компаративни поглед на анализирану лексику у речницима ПГ, с једне стране, и дату ле­­ксику у речницима савременог српско(хрватско)г
књижевног и народног језика, с друге стране, по­ка­­зује да у датим речницима савременог језика многе пиротске лексеме и изрази изостају, а од оних које су по­твр­­ђене и у тим изворима, изостају значења која ре­фе­ри­шу на човека, што говори у прилог ја­че асоцијативне везе између биљке и човека у пиротској средини и уопште при­су­ства биљног света у пиротској дијалекатској слици света.

Извори

ЖИВКОВИЋ, Н., 1987. Речник пиротског говора. Пирот: Музеј Понишавља.

ЗЛАТКОВИЋ, Д., 2014. Речник пиротског говора, т. 1–2. Београд: Службени гласник.

ЗЛАТКОВИЋ, Д., 2017. Допуна Речнику пиротског говора, Српски ди­ја­лек­то­­ло­шки зборник, LXIV. 603–993.

РМС(–РМХ), 1967–1976. Речник српскохрватскога књижевног језика, т. 1–6. Београд (– Загреб): Матица српска (– Матица хрватска).

РСАНУ, 1959–2019. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, т. 2–21. Београд: Институт за српски језик САНУ.

РСЈ – НИКОЛИЋ, М. (ред), 2007. Речник српскога језика. Нови Сад: Матица српска.

СОТРС – ГОЛЕВ, Н. Д. (ред.), 2011. Словарь обыденных толкований русских слов: лексика природы, т. 1–2. Ке­ме­рово: КемГУ.

Литература

БАРТМИЊСКИ, Ј., 2011. Језик – Слика – Свет. Београд: SlovoSlavia.

ВЕЉКОВИЋ СТАНКОВИЋ, Д., 2018. Како мислимо речи: прилози про­уча­ва­њу когнитивних аспеката српске лексике. Београд: Јасен.

ВЕЉКОВИЋ СТАНКОВИЋ, Д., СТОЈИЉКОВИЋ, Ј., 2018. Човек и биљка – фи­­тонимија као исходиште интегративне наставе. In ГОЈКОВ, Г., СТОЈАНОВИЋ, А. (ред.). Даровитост и креативни приступи учењу [електронски извор]: тематски збор­ник, 23. Вршац: Висока школа струковних студија за васпитаче „Ми­ха­ило Палов”, 385–412.

ДРАГИЋЕВИЋ, Р., 2010. Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу. Бео­град: Друштво за српски језик и књижевност.

ДРАГИЋЕВИЋ, Р., 2014. Ка лингвокултуролошком речнику српског језика, Науч­ни са­ста­нак слависта у Вукове дане, 43(1). 247–262.

ИСАКОВИЋ, А., 1983. Трен 2. Београд: Просвета.

ЈОВАНОВИЋ, Ј., 2018. Лексика погрдног значења у именовању човека у срп­ском језику: докторска дисертација. Београд: Филолошки факултет.

КЛАЈН, И., ШИПКА, М., 2012. Велики речник страних речи и израза. Нови Сад: Прометеј.

НОВОКМЕТ, С., 2020. Називи животиња у српском језику: семантичка и линг­во­­кул­ту­ро­­лошка анализа. Београд: Институт за српски језик САНУ.

РАТКОВИЋ, Д., 2022. Ботаничка лексика и терминологија лаудативног зна­че­ња у именовању човека у пиротском говору, Фолклористика, 6(2). (у штампи).

РИСТИЋ, С., 2004. Експресивна лексика у српском језику. Београд: Институт за српски језик САНУ.

Bibliography (Transliteration)

BARTMINJSKI, Ј., 2011. Jezik – Slika – Svet. Beograd: SlovoSlavia.

DRAGIĆEVIĆ, R., 2010. Verbalne asocijacije kroz srpski jezik i kulturu. Beograd: Dru­štvo za srpski jezik i književnost.

DRAGIĆEVIĆ, R., 2014. Ka lingvokulturološkom rečniku srpskog jezika, Naučni sa­stanak slavista u Vukove dane, 43(1). 247–262.

ISAKOVIĆ, A., 1983. Tren 2. Beograd: Prosveta.

JOVANOVIĆ, J., 2018. Leksika pogrdnog značenja u imenovanju čoveka u srp­skom jeziku: doktorska disertacija. Beograd: Filološki fakultet.

KLAJN, I., ŠIPKA, М., 2012. Veliki rečnik stranih reči i izraza. Novi Sad: Prometej.

NOVOKMET, S., 2020. Nazivi životinja u srpskom jeziku: semantička i lingvo­kul­tu­rološka analiza. Beograd: Institut za srpski jezik SANU.

RATKOVIĆ, D., 2022. Botanička leksika i terminologija laudativnog značenja u ime­novanju čoveka u pirotskom govoru, Folkloristika, 6(2). (u štampi).

RISTIĆ, S., 2004. Ekspresivna leksika u srpskom jeziku. Beograd: Institut za srpski je­zik SANU.

VELJKOVIĆ STANKOVIĆ, D., 2018. Kako mislimo reči: prilozi proučavanju kog­nitivnih aspekata srpske leksike. Beograd: Jasen.

VELJKOVIĆ STANKOVIĆ, D., STOJILJKOVIĆ, Ј., 2018. „Čovek i biljka – fi­to­ni­mija kao ishodište intergrativne nastave”. In GOJKOV, G., STOJANOVIĆ, A. (red.). Da­rovitost i kreativni prstupi učenju [elektronski izvor]: tematski zbronik, 23. Vršac: Vi­so­ka škola strukovnih stuija za vaspitače „Mihailo Pavlov”, 385–412.

 

Овај рад финансирало је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије пре­ма Уговору број 451-03-68/2020-14/200174 који је склопљен са Институтом за српски језик САНУ.

 

Драгана М. Ратковић (Dragana M. Ratković), доктор филолошких наука, научни са­вет­ник Института за српски језик САНУ.

Dragana M. Ratković (Dragana M. Ratković), PhD, Science Advisor of the Serbian Lan­guage Institute of SANU.

Dragana M. Ratković, filologijos mokslų daktarė, Serbų mokslų ir meno akademijos Serbų kalbos instituto mokslo patarėja.

1 Термин језичка слика света преузимамо из теоријско-методолошког апарата Лублинске ког­ни­ти­ви­сти­чке и етнолингвистичке школе Јежија Бартмињског, где је то „интерпретација стварности садржана у је­зи­ку, која се може представити као комплекс судова о свету, људима, стварима и догађајима. Она је ин­тер­пре­та­ција, а не одраз, субјективни портрет, а не фотографија реалних предметаˮ [Бартмињски 2011, 46]. О исто­ри­ја­ту овог појма в. [ibid., 41–46].

2 У истраживањима студената србистике на датом курсу Р. Драгићевић се ослања на ме­то­до­ло­ги­ју из­ра­­де линг­вокултуролошког речника бионима који се израђује у Ке­ме­ро­ву у ре­дак­­­цији Николаја Даниловича Го­ље­ва под називом Речник обичних тумачења руских речи: ле­кси­ка при­ро­де [СОТРС 2011]. Он обухвата 480 ле­ксе­ма-стимулуса, а реакције пред­став­ља­ју од­го­во­­ри на питања: (1) ка­­кве асоцијације изазивају дате речи?; (2) какво значење имају сле­деће ре­чи?; (3) на­ве­сти прве изразе који вам па­­дају на памет у чијем саставу се налазе сле­деће речи; (4) који пред­мети и по­јаве могу бити названи сле­де­ћим ре­­чима? etc.

3 Осврћући се на поимање биљке као статичног бића, у овом истраживању се напомиње: „Особина ста­тич­­­ности (…) се мора узети са резервом, јер (…) динамика би­­љака испољава се на многим, че­­сто нео­че­ки­ваним ни­­воима; нпр. поред тога што биљке поседују хор­мон раста, па се с тим у складу шире и мењају свој облик, мно­­ге биљке своју експанзивност заснивају на на­око па­си­ван начин. Неке об­ли­ком, мирисом и покретима цва­сти привлаче опрашиоце (инсекте), а неке имају спо­собност екс­пло­зив­ног из­ба­ци­вања се­мена (нпр. сусам, лат. Se­sa­mum indicum). Све то показује да ак­­тивност и динамику ра­зли­читих пред­ставника живог света треба по­сма­тра­ти знатно пажљивије, а не искљу­чиво у светлу ан­тро­по­­цен­трич­них мерилаˮ [ibid., 398].

4 Пејоративи у сфери ʼчовекʼ у српском језику који су представљали предмет проучавања Ј. Јовановић карактеристични су претежно за савремену колоквијалну комуникацију, и то урбаног идиома.

5  Сматрамо да код именице дрвендељ ʼви­сок и крут (стар) му­шка­рацʼ пејоративност није за­сно­ва­на на семи величине, већ само на семи старости и колективне експресије према дрвету.

6 Ове особине илуструју заједничку концептосферу лепоте, здравља и снаге, што запажа и Д. Вељ­­­­­ко­вић Станковић када говори о фигуративним значењима фитолексема у српском језику: „Уни­вер­зал­­но кодирана те­­жња према вер­­­тикалном ставу кореспондира с људским концептом виталности и со­ци­јал­не хијерахије (уп. ДО­­­БРО / МОЋ / ЗДРАВЉЕ ЈЕ ГОРЕ). Отуда се и биљке уопште, а посебно оне | које се издвајају висином, усправ­­­ним растом, виталношћу и дуговечношћу доживљавају као крепка и снажна би­ћаˮ [Вељковић Станковић 2018, 195–196].