Za razliku od savremenih trendova u političkim naukama kao i studija iz oblasti nacionalizma koji uglavnom odbacuju ideju da је jezik glavna komponenta nacionalnog odredenja, u ХIХ. veku, а naročito u njegovoj рrvој роlоvini, nа vecem delu evropskog kontinenta је postojalo duboko uverenje da je jezik upravo tај identifikator uz čiju роmоć se sa nајvес́оm sigurnošću mоžе odrediti nečija nacionalna (tj. etnoIingvistifka) pripadnost. Drugim rečima, na osnovu jezičke pripadnosti odredivala se i nacionaina pripadnost [vidi Ferrando 1992; Smith 1996; Hargreaves. Ferrando 1997). Ovo uverenje je naročito dominiralo u nemačkim zemljama u doba romantizma ali se idejni koreni ovog uverenja mogu naći u epohi francuskih enciklopedista skraja XVIII. veka. Ideje nemačkih romantičara o nacionalnom grupisanju na osnovu jezičke pripadnosti su sredinom XIX. veka bile opšteprihvaćene na jugoistoku Evrope a naročito medu Južnim Slovenima u Habsburškoj Monarhiji. Južnoslovenski lingvisti i političari su sledili nemačke romantičare ne samo po pitanju odredivanja kriterijuma za nacionalnu pripadnost već i po pitanju principa stvaranja nacionalne države: “jedan jezik – jedna nacija – jedna država”